Бранко Ћопић /1915-1984/, један од најчитанијих српских писаца, убио се 26. марта 1984. године скочивши са моста у Београду.
Ћопић је био члан Српске академије наука и умјетности, надахнути приповједач, творац занимљивих и упечатљивих ликова и догађаја. Писао је свјежим, сочним и сликовитим језиком.
Дипломирао је на Филозофском факултету у Београду, а у Народноослободилачком рату учествовао је од 1941. године.
Ћопић је почео да пише још као ђак учитељске школе и прије Другог свјетског рата објавио је збирке приповиједака “Под Грмечом”, “Борци и бјегунци” и “Планинци”.
Његова прозна дјела прожета су лириком, живописним реалистичким сликањем живота на селу, познавањем менталитета и психологије људи Грмеча и Подгрмечја, његовог завичаја, те ведрином и виталношћу духа.
Написао је већи број књига за дјецу међу којим су дјела поезије “Бојна лира пионира” и “Пут у ведрину”, приче “У свијету лептирова и медвједа” и “Босоного дјетињство”, те збирке пјесама “Огњено рађање домовине” и “Ратниково прољеће”.
Посљедњом збирком приповиједака “Башта сљезове боје”, за коју је добио “Његошеву награду”, Ћопић се представио као писац изузетне мисаоности и стила, али и као разочарани човјек обузет мелахнолијом и суморним слутњама, посебно у уводу књиге у којем пише о стрепњи од “црних коњаника”, убица шпанског пјесника Федерика Гарсије Лорке.
То као да је наговијестило његово самоубиство 1984. године у Београду.
Остала Ћопићева дјела су романи “Пролом”, “Глуви барут”, “Не тугуј, бронзана стражо” и “Осма офанзива”, те збирке приповиједака “Роса на бајонетима”, “Сурова школа” и “Доживљаји Николетине Бурсаћа”.
Бранко Ћопић је класик у српској кљижевности и обавезан дио школске литературе.
Извор: Срна