Ако увијек одмах одговарате на поруке, можда је вријеме за промјену начина размишљања. У све бржем и хиперповезаном свијету који награђује тренутност, такозвана култура хитности замагљује границу између онога што је заиста важно и онога што није.
На послу, то често може укључивати захтјеве у задњем моменту и нереалне рокове, као и очекивање да будете доступни чак и ван радног времена.
У приватном животу, манифестације културе хитности укључују претјеривање у односима, често провјеравање ажурирања друштвених медија из страха да нешто пропустите и одговарање одмах на позиве и поруке, чак и када је то непрактично, пише угледни магазин “Национална географија”.
“Стална журба и неизречено очекивање да увијек будете ‘укључени’ професионално и приватно могу створити стање повећане будности. Ова хипервигилантност значајно повећава стрес и анксиозност”, каже Џоел Френк, клинички психолог из Лос Анђелеса.
Он додаје да се мозак, када је преплављен сталном потребом за обрадом информација и доношењем брзих одлука, често ослања на плитко размишљање, што угрожава способност да се ангажује у дубоком раду, који захтијева дуготрајну концентрацију без ометања.
Посљедице “сталне доступности”
Бити дио културе “сталне доступности” често захтијева мултитаскинг.
Међутим, истраживања показују да људском мозгу недостаје неурокогнитивне архитектуре да би обављао два или више задатака истовремено. Дакле, сваки пут када се препустимо мултитаскингу, заправо успоравамо мозак и можемо смањити продуктивност и до 40 процената.
Неуробиолог Фридерике Фабрициус истиче да стална прекомјерна стимулација отупљује систем допамина. “Укратко, што сте више престимулисани, мање радости можете осјетити”, наводи Фабрициусова.
Током времена, култура хитности такође може бити штетна по физичко здравље.
“Лажни осјећај хитности вара тијело да реагује као да се налази у пријетећој ситуацији, активирајући ‘борба или бјекство’ реакцију. Дисање постаје брже, крвни притисак и пулс расту, а губи се способност регулације емоција”, каже неуробиолог Дејвид Рабин.
Према његовим ријечима, преактивна “борба или бјекство” реакција доприноси хипертензији, несаници, високом холестеролу и инфламаторним поремећајима.
Супротстављање култури хитности
Да бисте избјегли замку хитности, Џоел Френк препоручује да се зауставите на неколико тренутака прије него што кренете у акцију сваки пут када се нешто појави. “То вам омогућава да се повучете и процијените да ли ова потреба за вашом пажњом одговара вашим приоритетима”, каже Френк.
“Најбоља ствар коју можете учинити да се носите с културом хитности је редовно се бавити активностима које вас подсјећају да нема журбе”, каже Дејвид Рабин.
Он препоручује “четири праксе контроле” да се смирите и вратите у равнотежу кад год се осјећате “хитно”, преплављено или престимулисано – свјесно дисање, слушање, кретање и додир.
Успостављање јасних граница, укључујући дигиталне, такође је кључно како би се избјегла лажна хитност која произлази из нереалних очекивања, прекомјерних обавеза и мултитаскинга.
Ако вам је тешко да радите на једном задатку до краја, Фабрициусова предлаже коришћење временских блокова да се фокусирате искључиво на један задатак у одређеном периоду прије преласка на сљедећи.
“Задовољство завршетка сваког временског блока требало би вам дати дозу допамина, као и суочавање са сљедећим ‘новим’ задатком”, каже она.
Извор: ИС24 Инфо портал