Стеван Сремац /1855-1906/, члан Српске краљевске академије и један од најистакнутијих реалиста у српској књижевности, умро је 24. јула 1906. године.
Сремац је писао духовите приповијетке из провинцијског живота у којем је нашао старинску атмосферу, поетску њежност и хумористичке заплете.
Он је у збирци “Из књига староставних” издао поетизоване приповијетке из народне историје.
Међу његовим осталим дјелима су романи “Ивкова слава”, “Зона Замфирова” и “Поп Ћира и поп Спира”, те приповијетке “Вукадин” и “Луминација на селу”, која је политичка сатира.
Као приповједач, Сремац се у великој мјери ослањао на ранију традицију српске прозе, нарочито на дјела Јакова Игњатовића.
Са Игњатовићем га повезују многе заједничке црте – конзервативност и традиционализам, идеализација прошлости, љубав према простом свијету чији живот најрадије приказују у својим дјелима, те хумор.
Од страних писаца Сремац је највише волио Сервантеса и Гогоља. Са Гогољем га повезују такође многе заједничке особине, нарочито у стилу и књижевном поступку.
Сремац је познавао и цијенио енглески реалистички роман 18. и 19. вијека Филдинга, Свифта, Дикенса и Елиота.
Према познавању домаће и стране књижевности и начитаности, Сремац је међу најобразованијим српским писцима друге половине 19. вијека.
Извор: Срна