Венеција, један од најљепших и најпознатијих градова на свијету, настала је на јединствен и генијални начин. Град је основан у петом вијеку, током хаоса и немира узрокованих инвазијама варвара на западно Римско царство.

Становници сјеверне Италије, у потрази за сигурношћу, побјегли су на групу мочварних острва у лагуни Венето. Ова острва су била тешко доступна, што је пружало природну заштиту од непријатеља.

Како би опстали у тако необичним условима, становници су развили иновативан начин градње. Венеција је прави инжењерски подвиг, чија је градња у почетку дјеловала готово немогуће, због непостојања чврстог тла на којем би град могао да буде изграђен.

Венеција је заправо изграђена на хиљадама дрвених шипова који су забијени дубоко у мекано тло лагуне. Ови шипови су често прављени од дрвета које не трули у води, као што је ариш, храст или бор, које је довожено са оближњих планина и шума. Ариш је био цијењен због своје отпорности на воду и дуготрајности, што га је чинило идеалним за подводне темеље. Када се дрвени стубови потапају у воду, они временом постају тврди као камен, јер су константно изложени води и кисеонику.

На ове дрвене шипове, које су постављали густо једну уз другу, стављали су слојеве камења како би стабилизовали структуру и осигурали чврстину. Камење је већином долазило из Истре, хрватског полуострва познатог по изузетно тврдом камену, као и из других дијелова сјеверног Јадрана. Ово камење је служило као темељ на којем су касније подизане зграде и мостови, а између слојева су убацивали пијесак и друге материјале како би додатно ојачали темеље.

Захваљујући овом приступу, Венеција је израсла на води, а зграде су вијековима опстајале на својим мјестима, иако дјелује као да лебде на води.

Метода система дрвених шипова и камења омогућила је граду да се шири и развија, упркос непријатељском окружењу мочваре и мора које га окружује, али и да опстане вијековима, претварајући Венецију, град настао из потребе за преживљавањем, у центар трговине и културе током ренесансе.

Стара Венеција – град без мостова

Током својих првих вијекова постојања, Венеција је била град без мостова. Како су острва на којима је изграђена била уско повезана каналима, становници су се ослањали искључиво на чамце и гондоле као једини начин транспорта.

Први становници Венеције су, заправо, на тим малим мочварним острвима повезивали куће преко малих дрвених платформи, али је прелазак с једног острва на друго захтијевао пловидбу.

Недостатак мостова био је и дио стратегије сигурности града. Будући да су Венецијанци изабрали ову неприступачну локацију због заштите од инвазија, одсуство мостова чинило је град теже доступним и стога сигурнијим од освајача.

Тек касније, с развојем града, почело је да се ради на изградњи првих мостова који су повезивали мања острва. Ти мостови су углавном били дрвени и једноставни, омогућавајући лакшу комуникацију између острва без потребе за бродовима. Венецијанска архитектура је постепено развијала технику изградње камених мостова, од којих је најпознатији „Риалто”, изграђен у 16. вијеку, који данас важи за један од симбола града.

Иако је Венеција сада умрежена прелијепим мостовима, у својој ранијој фази град је био потпуно везан за воду, што је доприносило његовој мистичности и посебном карактеру. Повезаност између копна и воде била је кључна за свакодневни живот, а град је полако, али сигурно, постајао водећи трговачки центар и архитектонско чудо ренесансног свијета.

Венеција и даље одолијева времену, док модерни изазови, као што су пораст нивоа мора и поплаве, пријете њеној будућности, чинећи њен изворни дизајн и историјску важност још фасцинантнијим.

Извор: Политика