Опште неповјерење. Ово осјећање настаје када између људи почне да се јавља сумња у нечије добре намјере, способности и досљедност, а када се одсуство вјере у институције и ауторитете појача, настају политички проблеми.
Колико вјерујете људима? Онима који су вам блиски, а колико онима који то нису? Колико вјерујете институцијама? Полицајцима, тужиоцима, адвокатима, судијама? Колико вјерујете новинарима, а колико љекарима? Политичарима? Међународним организацијама? По свему судећи, индекс општег повјерења је код већине људи изузетно низак.
Повјерење је темељ бројних људских односа. Добро је познато да ће свака љубавна веза или брак тешко опстати ако не постоји обострано повјерење партнера или супружника. Када бар једна особа сумња у искреност љубави и добронамјерности друге, настаје спирала сумње која нагриза заједништво.
Сила која повезује
Као што је повјерење важно на микросоцијалном нивоу, када су у питању парови и породице, важно је и на макросоцијалном, то јест на нивоу цјелокупне заједнице или државе.
Да би заједница добро функционисала потребно је да између њених чланова постоји бар минимално повјерење.
Како је повјерење главни састојак појединчевог осјећања припадности заједници, када га нема, нема ни главне кохезивне силе која међусобно повезује појединце у заједницу.
С обзиром на друштвену важност повјерења, можемо се запитати шта је заправо повјерење, колико је оно данас присутно код нас и у међународним оквирима и шта је његова супротност.
Један од начина на који можемо говорити о повјерењу јесте да га схватимо као једно од осјећања. На примјер, када нам нека особа нешто говори, ми јој можемо вјеровати или не вјеровати. Можемо вјеровати да нам говори истину или сумњати да нас лаже или да из неког другог разлога говори неистину.
Ако оцијенимо да нас друга особа лаже, тада можемо претпоставити да има неки скривени разлог за то. Тада можемо мислити да особа нема добре намјере, већ да нас из неког свог скривеног разлога обмањује.
Када нам неко, на примјер, каже да ће нешто урадити, ми можемо вјеровати да је та особа заиста способна да то учини или можемо сумњати да заправо нема потребну способност. Када процијенимо да неко има способности да нешто учини, ми још не знамо да ли ће особа то заиста учинити, то јест да ли је од ријечи, да ли је досљедна ономе што је најавила.
Некада људи имају добру намјеру, имају потребне способности, али не ураде оно што су рекли да ће урадити.
Три врсте повјерења
Према грубој подјели постоје три врсте повјерења: ми можемо вјеровати да неко има добре намјере, да има способности и да је досљедан и истрајан у ономе што је рекао да ће учинити. Супротност повјерењу је неповјерење или, тачније, сумња.
Према томе, можемо сумњати у нечије добре намјере, нечије способности и нечију досљедност.
Када некоме вјерујемо тада постоји ризик да ће нас преварити. Када сумњамо у некога тада се дистанцирамо од те особе како бисмо се заштитили. Оно што нас покреће на оправдану сумњу јесте када се у туђем понашању нешто “не уклапа”, када интуитивно оцијенимо да постоји разлика између изјава и понашања.
Други разлог за оправдану сумњу јесте када нека већа вриједност мијења власника, јер тамо гдје је новац, тамо су често и преваранти.
Сумња у ауторитете
Постоји и неоправдана сумња која се у жаргону често означава као параноја. Особа с параноидним ставом живи у непријатељском свијету у којем стално ишчекује да буде преварена и искоришћена.
Веома често у њиховој личној историји налазимо да су у дјетињству и младости били изневјерени од оних који су им били важни и за које су били емотивно везани, тако да оно што су “научили” о људима у својој прошлости, некритички примјењују на садашњост.
На исти начин и грађани који су били преварени од ауторитета у прошлости, не вјерују ни садашњим ауторитетима, ни домаћим ни страним.
Оно што се заправо догађа посљедњих деценија на свјетској сцени јесте да је све више оних који не вјерују ауторитетима, првенствено захваљујући информацијама које налазе на интернету.
Један од главних разлога лежи и у понашању самих ауторитета који су изгубили дугорочну вјеродостојност због пропуста којима су остваривали краткорочне интересе.
Из тог разлога је све више разних теорија, такозваних теорија завјере у којима се грађани свијета доживљавају као објекат остварења нечијих интереса. Зашто такозваних? Зато што ми не можемо знати шта је права истина.
Остаје нам само да вјерујемо или да сумњамо. Глобална масовна сумња је постала прворазредни политички проблем који само што није експлодирао.
Извор: Политика