Када кажете паста или шпагете, прва помисао води ка Италији. Идентитет те земље је незамислив без куваног тијеста којем се додају састојци попут маслиновог уља, парадајза, меса. То могу бити и сланина или морски плодови. Буквално све што може да се нађе у кухињи.
Али, Италија није домовина пасте. Кувано тијесто које се сијече на траке, у Европу је донио Марко Поло, из Кине, у 13. вијеку. Због азијског поријекла може се рећи да су шпагете и нудле далеки рођаци.
Сваки Италијан годишње у просјеку поједе 23 килограма пасте. По томе предњаче у свијету што је и логично. Али, чак ни већина житеља Апенинског попуострва не зна када су настале шпагете карбонара.
Оно што је сигурно јесте да у куварима из тридесетих година нема ни трагова карбонаре. Ни као термин нити као рецепт. У куварима се појављује тек од педесетих година. Вјерује се да је настала у јулу 1944. године.
Њено поријекло везано је за Рим и долазак америчке војске која је хране имала у изобиљу. Прије свега, сланине и јаја, који су у ратним годинама у Италији били луксуз.
У сваком случају, вјерује се да су амерички официри локалним куварима дали сланину и јаја и да су они то помијешали са шпагетама. Тако је настала карбонара. Вјерује се и да име потиче од италијанске ријечи за угаљ који је коришћен као гориво за ватру у шпоретима.
Оригинална карбонара прави се од сира пекорино романо. Могу да послуже и пармезан и неки други тврди сиреви. Сланина мора да буде масна, по могућству да буде са образа свињске главе. Јаја су ту да употпуне укус и повежу сир који ће се истопити. Бибер је обавезан састојак.
Извор: Политика
