На данашњи дан 1883. године у Прагу рођен је Франц Кафка, један од најзначајнијих писаца 20. вијека. Ове године у цијелом свијету се обиљежава сто година од његове смрти. На Њемачком универзитету у Прагу студирао је хемију, германистику и право. За доктора права промовисан је 1906. године. Први сачуван његов књижевни рад је „Опис једне битке“ из 1904, а први објављени радови су му прозне скице под заједничким насловом „Разматрање“, објављене 1908. у часопису „Хиперион“.
Највећи дио радног вијека провео је у Заводу за осигурање радника у случају несреће, а смисао егзистенције видио је једино у бављењу литературом и ништа друго није могло да га испуни. У писању је имао високе стандарде, сматрао је да „Ако нас књига коју читамо не продрма попут ударца у главу, зашто бисмо је онда уопште читали? (…) Књига мора бити сјекира за замрзнуто море у нама.“
Туберкулоза га је приморала да се пензионише у 39. години живота, а од ње и умире 3. јуна 1924. у санаторијуму Кирлинг у близини Беча. Милена Јесенска га је у некрологу назвала „човјеком који је био осуђен да гледа на свијет са тако засљепљујућом јасноћом да му је то било неподношљиво и одвело га у смрт.“ За живота је објавио само неколико књига приповједака.
Да је Макс Брод испоштовао Кафкину жељу да се његови рукописи спале послије смрти човјечанство не би знало за велико Кафкино дјело. Макс Брод је говорио да „уколико приђемо Кафкином дјелу са понизношћу у срцу тада смијемо да се надамо да поједини дијелови оне истине и чистоте, ка којима је он увијек тежио, буду наши савезници.“
Извор: Библиотека Матице Српске