На данаши дан 1818. године у селу Торнтон, у Јоркширу, рођена је Емили Бронте, пето дијете по реду у породици која је свијету подарила још двије књижевнице. Исте године (1847) када је најстарија Шарлот објавила роман „Џејн Ејр“, Емили је објавила „Орканске висове“.
Живјела је само 30 година (боловала је од туберкулозе), али је оставила за собом роман који је Жорж Батај оценио као „можда најљепшу, најдубљу и најжешћу међу свим љубавним причама…“ Писала је и пјесме, обожавала природу и родни Јоркшир који је нерадо напуштала.
Школовала се за гувернанту, једно вријеме радила у приватној школи у Халифаксу, учила језике у Бриселу, али све вријеме њен слободни дух жуди за природом и домом у Јоркширу, где су се и она и сестре вратиле да брину о кући, читају и пишу књиге.
Лорд Дејвид Сесил истакао је 1934. да су за Емили Бронте „људи и природа једнако живи и то на исти начин“, да за њу „разљућени човјек и разљућено небо нису само метафорички слични, него су у ствари слични у суштини“. Њен једини роман и данас се објављује и чита широм свијета, а доживио је и велики број филмских адаптација, од бројних британских и америчких, до индијске, јапанске и мексичке верзије. Умрла је за мање од годину дана од појаве „Орканских висова“.
Шарлот пише о њеном одласку: „Пожурила се да нас напусти. Ипак, док је физички пропадала, духовно је постала јача него што смо је икад знали. (…) Јача од човјека, једноставнија од дјетета, њена природа је стајала сама.“
Једна од најзначајнијих филмских верзија „Орканских висова“ је она из 1939. Вилијама Вајлера, у којој је Лоренс Оливије као Хитклиф номинован за награду Оскар. „Орканске висове“ на српски језик је 1940. превео Живојин В. Симић (1896-1979), преводилац, есејиста и лексикограф.
Извор: Библиотека Матице српске