Свима који воле и најважнију споредну ствар на свијету и књижевност ових дана, док чекамо новог шампиона Европе у фудбалу, падају на памет Албер Ками, Владимир Набоков, Петер Естерхази, Милош Црњански…
Набоков и Ками су били голмани у младости. Набоков је бранио за тим руских емиграната у Берлину тридесетих година прошлог вијека. За њега „голман је усамљени орао, мистериозни човјек и задња линија одбране“.
Ками који је као студент бранио за јуниорску екипу Алжирског универзитета тврдио је: „Све што знам о моралу и људским дужностима дугујем фудбалу.“
Мађарски књижевник Петер Естерхази, такође је једно вријеме активно играо фудбал, на позицији десног крила. Говорио је да је фудбал чаробна игра која му је у младости значила све. У роману „Ништа од умјетности“ пише: „На терену је учење једноставно, вјежбати, вјежбати и вјежбати… Шутирати објема ногама, поштено играти главом, бити брз, бити снажан. Али уистину игру треба учити. Или, боље рећи, треба је упознати. Мораш да упознаш што више лица ове игре. И мораш да примијетиш кад се то лице мијења, игра се игра, све тече, а онда се наједном све промијени.“
Фудбал је волио и играо на позицији центарфора и лијевог крила и Милош Црњански, чак и када је био болестан. Тврдио је не да му фудбал није сметао да буде одличан ђак, него му је и очеличио здравље. За лист „Спортиста“, чији је био и један од оснивача, у јуну 1930. дао је интервју у ком каже: „Дао бих своју награду Академије да играм у првом тиму ‘Југославије’!“
Међу његовим ђацима из Четврте мушке гимназије у Београду били су и чувени Милутин Ивковић Милутинац, Момчило Ђокић и Бранислав Хрњичек, чланови репрезентације Југославије на првом Свјетском првенству у фудбалу, у Уругвају, 1930. године. Дичио се њима.
Извор: Библиотека Матице Српске
