Тако се назива осјећање које неко има јер је друга особа срећна и задовољна, али људи се много више поистовјећују с неким ко је доживио нешто негативно, него позитивно.

На питање како људи реагују на туђу срећу, нема универзалног одговора. Међутим, управо то како неко реагује на срећу другог човека показује његов однос према том другом. Како реагују пријатељи? Њима је драго што је други срећан, тако да и они дијеле његову срећу. Како реагују непријатељи? Њима је криво што је други срећан и добијају жељу да неким својим поступком покваре срећу другога. Како реагују они који нису ни пријатељи ни непријатељи? Они су по правилу равнодушни према туђој срећи.

Када је неко срећан зато што је неко други срећан, у питању је једна врста саосјећања за коју не постоји ријеч у нашем језику. Када се с другим саосјећа у некој његовој несрећи због које други пати, тада постоје ријечи као што су „сажаљење”, „саучешће”, „самилост” и сличне. Међутим, када се саосјећа у позитивном догађају због којег се други осјећа задовољно и срећно, тада недостаје ријеч.

Највише је незаинтересованих

Постојање ријечи за неку појаву веома је важно јер када постоји ријеч, онда је појава друштвено препозната као важна. На примјер, често се дешава да дјеца прво чују неку ријеч, а онда желе да знају њено значење. Ако нема ријечи, онда свака нова генерација, тачније појединци из генерације, морају сами да открију да нека специфична појава постоји. Како је саосјећање у туђој срећи веома важно у друштвеном смислу, што ћемо видјети касније, онда ова појава заслужује своју ријеч. Предложено је да се ова врста саосјећања назове синхедонија. То је кованица од грч. syn, са, заједно, и hedone, задовољство, срећа, ужитак. У том смислу синхедонију би могли превести као „сасрећу”.

Ако се вратимо на почетак нашег текста и замислимо да је човјек који изражава срећу окружен стотином људи, можемо се запитати колико ће њих реаговати на неки од три описана начина. Претпостављамо да ће десетак људи реаговати саосјећајно, то јест синхедонично; да ће дупло више реаговати антипатијом; а да ће далеко највећи број људи бити потпуно незаинтересован. Синхедонично ће реаговати мали број људи који су му блиски и који га воле: чланови породице и прави пријатељи. Ако је претпоставка да ће у социјалном пољу бити дупло више оних којима је криво што је дати појединац срећан, онда друштвене силе нису наклоњене нечијем изражавању среће. Због тога је познати психолог Џордан Питерсон упозорио: „Будите пажљиви с ким ћете дијелити своје добре вести.”

Наравно све ово важи за обичног човјека, а не за неку популарну јавну личност, на примјер, Новака Ђоковића, у чијим побједама синхедонично учествује велики дио нације.

Ако упоредимо срећу и несрећу, то јест ако се запитамо како би реаговало стотину људи на појединца који изражава снажну патњу, статистика би се значајно промијенила. Било би много више оних који би саосјећали у његовом болу, а много мање оних који би реаговали антипатијом радујући се његовој несрећи. Ову разлику објашњавамо тиме што се људи много више поистовјећују с неким ко је доживио нешто негативно, него с особом која је доживјела нешто позитивно.

Ако је све ово тачно, онда живимо у друштву у којем особа која је жртва и која трпи неки психички бол добија много више социјалне пажње и стимулације, него особа која је побједник, која је срећна што је у нечему успјела. То би значило да постоје друштвене силе које дестимулишу колективну „срећност”, а подстичу „несрећност”.

Туђа срећа изазива завист

На туђу срећу се често гледа попријеко. Када је неко срећан у окружењу у којем је много несрећних људи, тада се на његово изражавање среће гледа као на провокацију. Многи на туђу срећу реагују осјећањем зависти, јер туђу срећу тумаче као поруку срећне особе да је боља од њих. Због тога се покрећу друштвене силе које поравнавају ову „аномалију”. Резултат је да је заједница далеко мање срећна него што би могла да буде.

Синхедонија није само реактивна, у смислу да неко само реагује на осјећање задовољства и среће других људи. Када некога волимо, тада нам није свеједно како се та особа осећа. Желимо да се осјећа пријатно, а не желимо да се осјећа непријатно. Зато се проактивна синхедонија састоји у томе да чинимо нешто за друге због чега ће се осјетити пријатно и срећно. Породице, везе и пријатељства су одлично мјесто за увјежбавање синхедоније. Када се неко труди да у комуникацији с особама које не познаје код њих изазове пријатна осјећања, тада синхедонију поставља као друштвени принцип. Нема срећне заједнице без синхедоније.

Извор: Политика