Родитељи, љекари и стручњаци за ментално здравље с правом су забринути што се све више дјеце свих узраста навикава на екране. Било да дјеца играју видео игре, проводе вријеме на таблетима или користе друштвене медије на паметним телефонима, постоји повећана забринутост међу родитељима, љекарима, стручњацима за ментално здравље и многим другима да су дјеца све више постала зависна од екрана.
Технолошке компаније не само да мало чине да умире те забринутости, већ такође мало чине да спријече зависност и, што је доказано у најмање једном случају, намјерно пројектују своје платформе како би дјецу учиниле зависном, те омогућавају малољетним корисницима да имају налоге на тим платформама.
Обим проблема
Због различитих начина на које дјеца користе екране – укључујући школске обавезе и друге позитивне активности – не постоји одређени број сати који би означавао зависност од екрана. Међутим, очигледно је да све више младих људи показује знакове зависности.
Анкета “Common Sense Media” из 2016. године показала је да је половина тинејџера изјавила да се осјећа зависно о својим мобилним уређајима, док је три четвртине изјавило да осјећају потребу да одмах одговоре на поруке, постове на друштвеним мрежама и друга обавјештења.
Друга анкета “Common Sense Media” из 2021. године показала је пораст коришћења екрана међу тинејџерима и предтинејџерима за 17 процената у претходне двије године – више него у четири године прије тога – као и то да су дјеца од 8 година користила друштвене мреже више него икад.
Прошле године, организација је објавила студију која је показала да тинејџери узимају и провјеравају своје паметне телефоне просјечно 51 пут дневно, у распону од два до 498 пута дневно. Док су млађи учесници (узраста 11 и 12 година) мање узимали телефоне на дневном нивоу, адолесценти (старији од 13 година) су били склонији да провјере телефон више од 100 пута дневно.
Студија је, такође, открила да је више од двије трећине испитаника узраста од 11 до 17 година изјавило да им је “понекад” или “често” тешко да престану да користе технологију, да користе технологију како би побјегли од туге или добили олакшање од негативних осјећања, те пропуштају сан због коришћења телефона или интернета касно у ноћ.
Узроци и ефекти зависности од екрана
Екрани нуде континуисани ток стимулације који људима може бити тешко да игноришу – посебно младима. Допамин је хормон одговоран за “вођење” и ојачавање навика. Подстицаји које производе екрани могу активирати “систем награде” допамином у мозгу, стварајући повратну “петљу допамина” сличну онима које се налазе у мозгу корисника никотина или кокаина.
Сваки пост, награда у игри или забавни садржај преплави мозак особе снажном – али пролазном – дозом допамина. Готово одмах, мозак жуди за још једном дозом “дроге”, остављајући корисника са ослабљеном контролом импулса и жељом за још једном наградом, лајком или обавјештењем.
Технолошке компаније користе “петље допамина” корисника како би до максимума повећали њихово ангажовање и – што је компанијама важније – приходе. Пошто ове компаније зарађују већину новца од оглашавања, оне дизајнирају платформе које до максимума повећавају вријеме које корисници проводе на њима, без обзира на посљедице по њихово ментално здравље.
Ово је посебно забрињавајуће у свјетлу повећаног броја младих корисника који су зависни од њихових производа.
Док је мозак код одрасле особе развијенији и способан за контролу импулса, дјечији мозак је подложан значајним промјенама у структури и могућности повезивања, које могу успорити нормалан развој мозга, довести до зависности од екрана и бројних других посљедица.
Употреба друштвених медија повезана је са повећањем анксиозности и депресије, јер тинејџери себе посматрају, условно речено, негативно у односу на своје вршњаке. Дјеца која проводе двије трећине или више слободног времена играјући видео игре имају већи ризик од менталних потешкоћа, укључујући анксиозност, депресију и злоупотребу супстанци.
Постоје и докази да мултитаскинг – попут коришћења друштвених медија, слања порука и гледања телевизије док се ради домаћи задатак – нарушава когнитивну функцију и угрожава учење.
Дјеца која су зависна од екрана могу патити од несанице, болова у леђима, флуктуације тјелесне тежине, проблема са видом, главобоља, анксиозности, осјећаја кривице и усамљености. На крају, дугорочни ефекти зависности од екрана могу бити и веома озбиљни, попут оштећења мозга.
Истраживања су показала и да мозак дјетета зависног од екрана смањује или губи ткиво у дијеловима који им помажу да управљају планирањем и организацијом, сузбијају друштвено неприхватљиве импулсе и капацитет да развијају и практикују емпатију.
Аутор: Др Мариса Азарет, клинички психолог са тридесетогодишњим искуством у области дјечије психологије
Цијели текст на енглеском језику можете прочитати на: https://www.nicklauschildrens.org/campaigns/safesound/blogposts/why-are-kids-so-addicted-to-screens
